Geographical coordinates:

North - 44° 16' 56,7"   East - 20°8' 20,20"

Geographical location & Original name:  Europe, Srbija,Gornji Mušić 

И   МОЈЕ   ЈЕ   СЕЛО   ГЛОБАЛНО   !

Последње путовање

Проф.др. Слободан Ж. Марковић, рођен 1928. године у селу Горњи Мушић,преминуо је у 87. години, после краће и теже болести. Слободан Ж. Марковић је завршио основну школу у Доњој Топлици, а гимназију у Белој Цркви, Панчеву, Ваљеву и Београду, преноси Тањуг.Југословенску књижевност и српскохрватски језик, са светском књижевношћу, дипломирао је 1952. године у Београду.
На Универзитет у Београду изабран је 1956. године. Прошао је сва универзитетска звања и редовни је професор нове југословенске књижевности на Филолошком факултету. Марковић је био, поред осталог, продекан и декан Филолошког факултета у Београду и предавач на универзитетима у Гетингену (Немачка), Пекингу (Кина), а у Србији у Београду, Нишу и Приштини.
Болест га је затекла, уочи свог рођендана, у родном селу одакле је пошао на свој последњи пут.

Слободан Ж.Марковић

Проф. др Слободан Ж. Марковић  ( Горњи Мушић 1928. од оца Живиоерада и мајке Олге Марковић) за катедром Филолошког факултета у Београду, али и Гетингену и Пекингу, провео је 52 године. Код њега  је до одласка у пензију испит полагало 4.750 студената.
Он је, један од наших најцењенијих историчара књижевности и врхунски експерт за књижевност за децу. Држао је предавања на 64 универзитета у свету и обишао све континенте, изузев Аустралије. Члан је председништва Међународног славистичког комитета и стални експерт за књижевност за децу Унеска.  Још 1958. године на Филолошком факултету, при Катедри југословенске књижевности, основао Одсек књижевности за децу, први у Европи.

Кад год може, овај добри професор-емеритус на Филолошком факултету, држи велике лекције о љубави према завичају. Опет на свој начин.

Његова лична библиотзека поседује најбољу и најпотунију библиотеку књижевности за децу. Много има књига на страним језицима, затим комплетне едиције и сабрана дела домаћих и страних писаца и сем белетристике, ту је доста стручне литературе.

Најпре је даривао комплетима школске лектире за све разреде своју прву школу, у Доњој Топлици, које су страдале у земљотресу 1999.г

Затим је даривао библиотеци у Љигу 5.000 књига. Љижани су 2009.године  ( уз помоћ Гетеовог института из Београда)  направили једну од најлепших дечјих библиотекаи назвали је по њему "Дечја библиотека Др. Слободан Ж.Маркивић., а сваке године 13.јула пригодним програмима обележавају Имендан библиотеке.

Недавно је  постигао договор и са Градском библиотеком у Ваљеву да њиховом Завичајном одељењу поклони рукописе 180 докторских дисертација и магистарских радова, као и низ научних књига које могу да послуже будућим историчарима књижевности. Наравно, даровао је својим  Ваљевцима и 1.500 књига, углавном белестристике, и то оне које се данас тешко могу наћи у књижарама и код издавача. Будући да својим завичајем сматрам и Уб, Осечину и Лајковац,  део свог књижног фонда од 17 000 књига издвојиоје и за библиотеке у тим местима – каже човек који је

И за библиотеку у Мионици је спремио више од 1.000 књига, које ће, вероватно, неко, некад хтети да прими, јер до сада се за то још нису стекли услови.

Много је путовао, свашта је доживео, упознао много људи, али чуда која је видео у својој 12. години никад не може да заборави. Пошао је са оцем Живорадом да упише гимназију у Ваљеву. У селу Дивци први пут је угледао воз. Тај доживљај никада неће заборавити, као ни усхићење зградом гимназије у Ваљеву. То су за њега била чудеса која није могао ни да сања.

Иако је, по многима, наш највећи стручњак за књижевност за децу, уважени слависта истиче да је читавог живота био учитељ. Јер, ако човек не живи са децом, са задацима, онда нема ни људског контакта са њима. Себе сматра потпуним школским човеком. И када је био члан Просветног савета набављао је и читао све уџбенике – граматике, читанке, букваре, теорије књижевности – само да би школски програм био што квалитетнији.

– Урадио сам доста у животу највише захваљујући добрим људима. Задовољан сам кад, било где да одем, сретнем пријатеље, своје некадашње студенте... Има сјајних људи који су успели да нађу своје животно место, да буду угледни људи. Сви ме они озаре и ја сам расположенији после сусрета са њима – са радошћу помиње професор Слободан Ж. Марковић многе који данас чине част овој земљи.

Добри људи се друже и пријатељују са добрим људима. Без обзира што је професор једном у шали, свом млађем унуку Васи, на питање да ли он личи на деду и када не ваља, одговорио да баш тада највише личи на њега.

Ферид Мујезиновић
 
 
ИЗДВОЈЕНИО СЕЋАЊЕ:

Слободан Ж. Марковић се сећа још једног догађаја везаног за овај Ваљево. Он је као дечак 1942. године био сведок вешања Стевана Филиповића у центру вароши. Запамтио је Стеванове речи изговорене окупљеном народу док је стајао испод вешала: "Шта је живот видећете ускоро, а слобода је оно за шта се вреди борити".

– Много година касније, као председник жирија, читао сам радове на слободну тему ученика осмих разреда основних школа, послате на конкурс "Политике за децу". Стигло је 150 радова. Све сам био прочитао, сем једног који је описивао екскурзију београдских осмака у Ваљево. Али, савест ми није дала мира, па сам прочитао и тај рад. И данас, после више деценија, сећам се како тај дечак описује долазак у Ваљево у раним јутарњим сатима, кад се сунце рађа на истоку и просипа прве зраке по граду и споменику Стевану Филиповићу. Он је уздигнуте руке "великог, сјајног човека" доживео као знак добродошлице, човека који је желео одмах да пригрли све ђаке. Нигде ниједне речи о вешању Стевана Филиповића, о трагичном догађају из рата. Наравно, тај рад је добио прву награду – не заборавља професор Марковић тај дечји запис.

Наша општина

Време

Издвајамо

ЖИВОТИЊАРЕЊЕ

СЕОСКИ ТУРИЗАМ

РЕЦЕПТИ

E- ПИЈАЦА

ПРЕПОРУЧУЈЕМО