Geographical coordinates:

North - 44° 16' 56,7"   East - 20°8' 20,20"

Geographical location & Original name:  Europe, Srbija,Gornji Mušić 

И   МОЈЕ   ЈЕ   СЕЛО   ГЛОБАЛНО   !

Сретен Читаковић - СРЕТЕН ЧИТАК


	

Сретен Читаковић: члан КПЈ од 1936, секретар партијске ћелије у Љигу из 1939, првоборац славне Колубарске партизанске чете, курир другова Тита и Жујовића из устаничких дана, члан Окружног комитета КПЈ Ваљева 30 ратних месеци задужен за организацију и деловање илегалног покрета на простору Колубаре, Рађевине и Подгорине…

 

Доживео је стоту годину живота.  Никад није пио алкохол, ни пушио, увек се здраво хранио, масним јелима занавек рат објавио, имунолошки систем (са)чувао, упорно, дуго и жустро пешачио.

 

И данас се, седам деценија после, сећа првих старешина – командира Радивоја Јовановића Брадоње и политкома Драгојла Дудића? Честити и одговорни људи, патриоте, храбре и мудре старешине, узори за цео живот; Драгојло у 53. години живота, са искуством из три војне за слободу Србије, домаћин и масовик; Брадоња потпоручник, још артиљерац, у 22. години, жесток  момак, јунак као из песме…

 

На питање: где је био историјског 7. јула, одговара: на курирској марш – рути Ваљево – Београд, између Одреда и Главног штаба. Помоћу „јавки“ стигао у седиште војног вођства за Устанак спремне Србије. Негде код Новог гробља, командант Жујовић је извештај о бројном стању и наоружању и двапут, са Фићом Кљајићем, прочитао, па куриру рекао да поздрави другове и каже им: хоће извештаје о оружаним акцијама. Убрзо ће их читати.  О нападима на Лајковац, на Крупањ, на Љиг…

Међу најтеже и по злу заувек упамћене догађаје убраја стравичне трагове казнене експедиције германске 342. дивизије, која се , по Фиреровом наређењу, од 16. септембра сурово светила српском народу за немачку крв потоцима ливену 1914. године, дајући „застрашујући пример за целу Србију“. Убијали су и мучили, рушили и пљачкали, палили и сатирали, трпали у логоре и масовно ликвидирали. У најболније успомене убраја и почетак четничке издаје : Дражине преговоре са Немцима у Дивцима, хватање на превару стотина партизана и предају њих 360 Швабама у Словцу, од којих ће 285 стрељати 27. новембра на „Петом пуку“, Ваљево. Или злочини Дражиних „црних тројки“ по Колубари, Подгорини и Рађевини, започети крајем 1942, када су од њиховог крвавог ножа страдале стотине патриота и антифашиста, убрајајући и његове завичајце из Горњег Мушића, Мионица.

 

По добру и заувек ће памтити: формирање, на Видовдан, Колубарске чете партизана – у Бујачићу, поред самог Ужичког пута, којим су промицали швапски тенкови и пешадија; ту су и стотине примера садејства са борцима из илегале, међу којима су биле десетине добростојећих домаћина, угледних солунаца, носилаца Карађорђеве звезде, што се чита са сваке од 293 стране његове књиге „На илегалним стазама 1941-1945“, објављене 1988. И, на крају, највеселије – победа, извојевана ослобођењем Ваљева, 15. септембра 1944, прегнућем две дивизије пролетера, славних Прве и Шесте, и снага илегале, годинама за тај завршни јуриш за победу припремане. И митинг победе, одржан на градској пијаци, на коме су говорили: генерал Жујовић, пуковници Мома Ђурић и Плави.., Речи пламене, позиви за наставак борбе до коначног ослобођења земље громовити. И наш саговорник своје штиво, са бар хиљаду имена илегалаца и њихових сабораца, завршава реченицом: „Све за фронт – све за победу!“ Звучи као врућа парола, а уствари је: позив, аманет, опомена…

 

Касније је, деценијама, водећа парола: „Док је обнова – нема одмора!“ И није се одмарао на дужностима: у Љигу, у Ваљеву, у Колубари, у Београду. Свуда у слози са већинским, часним и марљивим делом народа, са оданим сарадницима. А од својих дужности најрадије се сећа рада у Це-Ка Србије, на сређивању  строго поверљиве, ником другом доступне архиве, где су му силни писани извори, из рата и мира, били „као на длану“. Дознао је и најстроже чуване, нарочито кадровске, тајне, са којима ће, кад буде „прозван“, отићи из живота,.

 

Политиком се одавно не бави, али се она интензивно бави њиме, породицом, државом. Богме и све деструктивније. Ваљда су и зато оне његове речи, изговорене 7. јула 2010. иза говорнице под легендарном липом у Белој Цркви, онако бритко одјекивале, позивајући нову демократску власт: „Немојте само продавати дедовину, изградите нешто да вас народ памти и поштује. Нахраните народ и помозите му да преживи ову транзицију. Помозите селу и сељаку, јер нас је оно кроз векове  одржало. Зауставите младост Србије и њену интелигенцију да не иде на Запад… Дигните главу јер имамо чиме да се подичимо. Ми смо храбар, поштен и достојанствен народ, само смо подигли кућу насред друма, односно Балкана кога с правом називају „ружа ратова“, па свако на нас налети с које год стране да пође. То вам кажем ја, Сртетен Читаковић, устаник, илегални борац НОП-а овог краја Србије и, ускоро, стогодишњак“.

Он, ево, постаде стогодишњак и оде у историју, а власт оста све отуђенија.

 

За крај – опет о стотој и његовом „случају“. Нема одговора, а свакако не тајне, утицаја генетике и медицине. А допринели су, уистину: складан живот у породици, чисти односи са људском средином, са природном околином. А живот са супругом Радмилом – понајпре. И она је, као девојка, била  илегалац НОП-а, у борбеној Славковици. Родила му је сина и ћерку, била добра домаћица, увек спремна да га охрабри и подржи, срдачно дочека и брижно испрати. Преминула је пре десет година, а он остао окружен најрођенијима. Заједно три генерације Читаковића – што млади кажу – функционишу. И то складно. Деда Среја, о ручку, оде к њима. Сам.

 

Јелица Миловановић

Иво Матовић

 

Време

Издвајамо

ЖИВОТИЊАРЕЊЕ

СЕОСКИ ТУРИЗАМ

РЕЦЕПТИ

E- ПИЈАЦА

ПРЕПОРУЧУЈЕМО